Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih cr­no­gor­skih sli­ka­ra, aka­de­mik Dra­gan Ka­ra­džić, pred­sta­vlja se u na­red­nih mje­sec da­na ko­tor­skoj li­kov­noj pu­bli­ci iz­lo­žbom - re­tro­spek­ci­jom sli­kar­skog opu­sa na­sta­log to­kom po­sled­nje de­ce­ni­je, ko­ja je pod na­zi­vom „Slo­je­vi pi­sma oba­le” prek­si­noć otvo­re­na u Ga­le­ri­ji so­li­dar­no­sti. Pu­bli­ka ima pri­li­ku da uži­va u 43 sli­ke, cr­te­ži­ma i akva­re­li­ma, ko­ji pli­je­ne „do­sljed­no­šću li­kov­ne po­e­ti­ke, vi­so­kim estet­skim do­me­ti­ma i zna­čenj­sko-sim­bo­lič­kim vri­jed­no­sti­ma”, ka­ko je oka­rak­te­ri­sa­la Ka­ra­dži­će­vo dje­lo isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ma­ri­ja Mi­ha­li­ček. Ovo je Ka­ra­dži­će­va 55. sa­mo­stal­na iz­lo­žba, a tre­ća u Ko­to­ru, gdje je iz­la­gao 1991. i 1997. go­di­ne. Tre­ba­lo je da pro­đe 18 go­di­na da po­no­vo do­đe u Ko­tor, za ko­ji ga ve­žu traj­ne vri­jed­no­sti.
Broj­na dje­la iz ove, ko­tor­ske po­stav­ke, pri­ka­za­na su i u Pod­go­ri­ci, Mo­der­noj ga­le­ri­ji, ali, ka­ko je ob­ja­snio Ka­ra­džić za „Dan” pu­bli­ka u Ko­to­ru ima pri­li­ku da vi­di bar 25 od­sto no­vih ra­do­va, ko­je je ura­dio u me­đu­vre­me­nu.
– Ta oba­la, kul­tu­ra, tra­ja­nje, ono što me in­te­re­su­je u ovom li­kov­nom po­slu - ne­što traj­no, da ne­što ute­me­ljim, opro­bam, ta­ko da je Ko­tor bio in­spi­ra­ti­van za me­ne, za­to što sam sma­trao ne­re­al­nom sko­ro i tu oba­lu ili uop­šte Ko­tor­ski za­liv. Tra­žio sam ne­ke ele­men­te ko­ji su me vu­kli pr­vo u cr­te­ži­ma i ski­ca­ma ko­je sam na­pra­vio osam­de­se­tih go­di­na, mo­žda i pri­je. Ka­sni­je sam po­vre­me­no do­la­zio. To što sam ma­nje iz­la­gao ov­dje, imam osje­ćaj da se to sa­ži­ma­lo, ipak je po­sto­ja­la ne­ka ko­he­zi­o­na si­la ko­ja me ve­že ova­ko za Ko­tor, ob­ja­snio je po­zna­ti li­kov­ni stva­ra­lac.
Vi­še­sloj­nost sli­ka, pro­ži­ma­nje li­ne­ar­nih i hro­mat­skih vri­jed­no­sti, oso­bi­ne su ko­ji­ma Mi­ha­li­ček opi­su­je Ka­ra­dži­će­vo sli­kar­stvo.
- Ka­ra­džić je stal­ni tra­gač za no­vim po­ti­ca­ji­ma i is­tra­ži­va­nji­ma. Po pr­vi put pro­na­la­zi ih u sta­rim zna­ko­vi­ma i pi­smi­ma da­le­kih ci­vi­li­za­ci­ja, ali isto ta­ko osta­je pri­vr­žen ot­kri­va­nju oso­be­nog do­ži­vlja­ja pri­ro­de i me­di­te­ran­skog okru­že­nja, sje­ća­nja na oba­le, vo­de, po­seb­no obla­ke, a na ne­ko­li­ko ra­do­va mo­gu se na­ći re­mi­ni­scen­ci­je bo­kelj­skog am­bi­jen­ta - is­ta­kla je Mi­ha­li­ček.
na­zi­vi­ma ra­do­va po­put U oslu­ški­va­nju, Pa­di­ne mu­zi­ke, Osje­ća­nje vre­me­na, Zna­če­nja i či­sti­ne, Ener­gi­ja slo­bo­de, Ve­li­ke sa­mo­će..., umjet­nik su­ge­ri­še kom­plek­snost iz­vo­ra i stva­ra­lač­kog na­dah­nu­ća, bli­skost sa me­di­ta­ci­jom, po­e­zi­jom, mu­zi­kom, pri­mje­ti­la je li­kov­na kri­ti­čar­ka.
- Isti­na je da Ka­ra­dži­ćev li­kov­ni go­vor/pi­smo no­si du­bo­ke oti­ske nje­go­ve du­še i zra­či lir­skim i emo­tiv­nim na­bo­jem slič­nim mu­zič­kim ka­den­ca­ma i po­et­skim iz­ri­ča­ji­ma, na­gla­si­la je ona.
I Alek­san­dra Či­li­ko­va, isto­ri­ča­ra umjet­no­sti, ko­ji je otvo­rio iz­lo­žbu, „Dra­ga­no­vi fan­ta­stič­ni cr­te­ži pot­sje­ća­ju na one pre­div­ne i ple­me­ni­te fu­ge i to­ka­te, so­na­te, ma­dri­ga­le, a sli­ke na sim­fo­nij­ske sta­vo­ve, ora­to­ri­ju­me ili re­kvi­je­me”.
- Kod Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća ci­je­nim to što je to što on ra­di či­sta li­kov­no­sti. Kri­ti­ča­ri ga svr­sta­va­ju u sli­ka­re ap­strak­ci­je, me­đu­tim, to je jed­na spe­ci­fič­na sa­mo nje­go­va ap­strak­ci­ja, li­še­na bi­lo ka­kvih is­pra­znih ale­go­ri­ja ili pre­ve­li­ke na­ra­tiv­no­sti, ko­ji­ma se umjet­ni­ci če­sto slu­že da po­di­la­ze pu­bli­ci i da ko­mer­ci­ja­li­zu­ju svo­je ra­do­ve - na­gla­sio je Alek­san­dar Či­li­kov.
- Vo­lim mu­zi­ku, sva­ki po­sao ima po­ne­što umjet­nič­ko, ako je kva­li­te­tan. Imam po­vje­re­nja u do­tič­ne va­ri­jan­te sa po­e­zi­jom, mu­zi­kom, knji­žev­no­šću, sa fo­to­gra­fi­jom, sa pi­smom, sa ne­kim traj­nim ele­men­ti­ma ko­ji tra­ju du­že od na­ših ži­vo­ta - od­go­va­ra Ka­ra­džić.
Mla­da vi­o­lon­če­list­ki­nja Ana Du­lo­vić ta­ko­đe je mu­zi­kom za­či­ni­la otva­ra­nje po­stav­ke, a auto­ra i pu­bli­ku je po­zdra­vio i An­dro Ra­du­lo­vić, di­rek­tor JU Mu­ze­ji Ko­tor, ko­ji je or­ga­ni­za­tor ovog iz­van­red­nog pro­jek­ta.
M. D. PO­PO­VIĆ


Sli­ke ko­je vo­le ka­men

- Mi­lo mi je što sam u Ko­to­ru. Imam uti­sak da je do­šla ne­ka dru­ga­či­ja pu­bli­ka, vo­lim ovaj ka­men u ovoj ga­le­ri­ji. Imam dru­ga­či­ji od­nos dok ka­čim sli­ke na zid, ni­je ovo „či­sti­na” od kre­ča kao u dru­gim ga­le­ri­ja­ma, ov­dje je zid dru­ga­či­je vr­ste, to je ru­stič­ni­ja va­ri­jan­ta ko­ju vo­lim. Vo­lim da vi­dim ka­ko to sli­ka sto­ji sa ka­me­nom, mo­jim ne­ka­da­šnjim po­la­zi­štem u sli­kar­stvu – ka­zao je Ka­ra­džić za „Dan”.
Na­ja­vio je iz­lo­žbu na j­e­sen u Ba­ru, za ko­ju već ima 30 ra­do­va.
- Ali vo­lim da one „od­sto­je”. Sva­ka stvar tre­ba da po­ma­lo he­mij­ski i du­hov­no da sa­zri. Mo­ram da imam ne­ku dis­tan­cu, a sa­mim tim da na­pra­vim i jed­nu že­šću se­lek­ci­ju. Za­to one sto­je još u ate­ljeu - ka­zao je umjet­nik.